Moderna levica (lažna levica)

U ovom tekstu ćemo se baviti kako je socijaldemokratija kao vodeća ideologija moderne i umerene levice posrnula u toku 90-tih i 2000-tih godina u Evropi i Srbiji. U početku je skandinavski i zapadnoevropski model države blagostanja bio način da zapadne socijaldemokratske vlade u toku Hladnog rata sačuvaju socijalni mir i ne dozvole da radnički pokreti potpadnu pod uticaj Kominterne i Sovjetskog Saveza (SSSR). Uzor im je svima bio Frenklin Ruzvelt, američki predsednik iz perioda Velike ekonomske krize i Drugog svetskog rata, čiji je plan socijalnih mera New Deal poslužio kao uzor ostalim zapadnim zemljama posle rata: Norveškoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj itd.

Sa trijumfom neoliberalizma u Americi i Velikoj Britaniji 1980-tih godina, pripremljen je teren za rušenje socijaldemokratskih i komunističkih sistema. Ovi prvi su rušeni demokratskim sredstvima na izborima a ovi drugi sistemi nekad u relativno mirnim (Istočna Nemačka, Poljska...) a nekad u nasilnim revolucijama posle pada Berlinskog zida 1989.godine (Rumunija). Ubrzo je došlo i do raspada Sovjetskog Saveza koji je iz komunizma uronio u tranziciju neo-liberalnog i divljeg kapitalizma kakav je postojao i na ovim našim prostorima bivše Jugoslavije.

Tokom 2000-tih levica je degradirana na sledeći način. Socijaldemokratska ideologija je postala kompromitovana i skrajnuta sa političke scene na dva načina. Najbolji primer je u Nemačkoj. Do 2005.godine tamo je na vlasti bio socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder. Ostao je u javnosti poznat po neoliberalnim merama od kojih je najveći utisak ostavio zakon o radu koji je u sindikalnim radničkim krugovima ocenjen kao "anti-socijalni" i "anti-radnički". Dakle to je prvi način: Socijaldemokratska partija Nemačke je napustila svoj socijaldemokratski program i prigrlila neo-liberalnu ideologiju. Posle toga je 2005. na vlast došla Demohrišćanska stranka umerene desnice a svoju prvu vladu je formirala nova kancelarka Angela Merkel zajedno sa Socijaldemokratskom partijom! Dakle, to je drugi način kompromitacije socijaldemokratske ideologije: zbog malo vlasti će se faktički odreći ideologije i bezpogovorno pratiti šta nova šefica ima da kaže. Samo što je zbog očuvanja životnog standarda građana Nemačke, Angela Merkel sačuvala neke elemente socijalne države kao što je besplatno obrazovanje (pola budžeta Nemačke i dan danas ide na socijalnu politiku, zdravstvo i školstvo). Što nije bio slučaj u drugim državama Evrope koje su bile sledbenice i hranljiva podloga  Nemačke i Evropske unije. 

Na taj način je desnica,  i umerena i radikalna, pridobijala i radnike kao glasače koji su počeli da beže od "levičarskih" stranaka.To je bio model u celoj Evropi i Americi da stranke desnog i levog centra sarađuju tesno a zarad očuvanja nečeg što ni sami ne mogu da definišu: evropske vrednosti, demokratije, slobodnog tržišta itd. I to je dobilo naziv MODERNA LEVICA, treći put, socijalni liberalizam itd. 

U jednom trenutku socijaldemokrate su, naročito posle Svetske ekonomske krize 2008.godine, počele da sklapaju drugačije aranžmane sa kapitalistima - ovoga puta namirili su isključivo svoje potrebe a za narod šta ostane. To je bila nova "strategija" moderne levice koja je, da budemo načisto, kvazi levica ili srpski rečeno LAŽNA. Od  ideologije levice socijaldemokratija postaje reformisana ideologija centra - SOCIJALNI LIBERALIZAM. 

Političke tekovine "socijalnog liberalizma" su sledeće:

- kolektivna svojina biva privatizovana tako da dominantni oblik svojine postaje privatna svojina;

- javna preduzeća, zdravstvo i školstvo se tretiraju kao budžetski teret umesto da se uvaže kao javna potreba;

- nebriga prema radnicima,

- gašenje socijalno odgovornih ustanova ili presecanje troškova za socijalna davanja,

- neo-liberalna ekonomija uz povremeni nadzor države - to jeste tzv. anti-monopolska politika;

- dominacija interesa korporacija i njihovih vlasnika u javnom prostoru,

- lažna priča o socijalnoj pravdi za izborne svrhe,

- "ideologija ljudskih prava" se nameće da zameni ideologiju prava radnika,

- zapošljavanje migranata sa Bliskog istoka za nižu zaradu što je iskorišćeno da se smanji prosečna zarada evropskog radnika itd.

Ovaj trend se nastavlja i danas i to čak u Skandinaviji koja prema rezultatima izbora poslednjih godina pokazuje da njene države skreću udesno i srljaju u neo-liberalne reforme (Norveška, Danska i Finska). Početkom 2019.godine u Švedskoj je posle neizvesnih parlamentarnih izbora izabrana nova vlada posle pregovora koji su trajali gotovo četiri meseca. Vladu je formirala socijaldemokratska partija sa zelenima i uz podršku dve liberalne stranke sa umerene desnice. U opoziciji je ostao blok centra i švedski nacionalisti i desničarski populisti (treća stranka po broju glasova). Premijer ove nove vlade i vođa "socijaldemokrata" Loftven, koji je bivši zavarivač i sindikalac, je da bi ostao na vlasti pristao da se obaveže da će smanjiti poreze privatnicima, da se država neće mešati u tržište rada i zaštitu radničkih prava kao i da neće kontrolisati cene na tržištu stanova i drugih nekretnina. Sve ove mere u Švedskoj odskaču od dosadašnje politike socijaldemokrata. Mnogi tamo ovo komentarišu kao radikalno skretanje u desno.

Po svemu sudeći došao je kraj modelu države blagostanja na Zapadu. Pitanje je da li će se taj sistem vratiti. Trenutno vidimo populiste i sa leve i sa desne strane koji pokušavaju da ovu ideju iskoriste kao sredstvo da dođu do glasova radnika i nižih slojeva društva. Danas glasači evropskih zemalja okreću leđa socijaldemokratama i liberalnim centristima koje su zapamtili kao one koji su posle 2008. i Svetske ekonomske krize prodali njihove interese i ustuknuli pred nepravdama tržišne privrede. Zbog toga i glasaju za populiste i ekstremne političke opcije. Pored toga, poslednjih godina Evropa je uzdrmana građanskim protestima i socijalnim nemirima a najupečatljiviji su protesti "Žutih prsluka" (najduži od 1968.) u Parizu i Franscuskoj protiv mera anti-socijalne politike liberalnog predsednika Emanuela Makrona. On trenutno u Francuskoj sprovodi u delo reformu penzionog sistema povećavajući  starosnu granicu za odlazak u penziju  sa 62 na 64 godine ukidajući mogućnost da se ode u penziju u 50-tim godinama života, kako bi socijalni i penzioni sistem Francuske postao rasterećen od "prevelikih troškova". Makron inače pretenduje da zameni Angelu Merkel kao predvodnicu Evropske unije.

Ista priča je i u Srbiji gde imamo političke stranke koje su same sebe proglasile levicom poput: Socijalističke partije Srbije (SPS), Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS), Demokratske stranke (DS), Socijaldemokratske stranke (SDS) i Pokreta socijalista (PS).

Demokratska stranka (DS) poznata je po svom ozloglašenom "minulom radu" dok je bila na vlasti 2000-tih a to se odnosi na sledeće: masovne privatizacije i otpuštanja, bezakonje, korupcija, protivustavno ukidanje društvene svojine i otimanje fabrika od radnika, put u Evropsku uniju po svaku cenu, nacionalna poniženja (saradnja sa Hagom zbog koje je uhapšeno i izručeno Hagu mnogo srpskih oficira i državljana, priča o ratnim zločinima), slabljenje sistema socijalne zaštite, slabljenje vojske, raspad zajednice Srbije i Crne Gore, proglašenje nezavisnosti Kosova, medijska hajka protiv neistomšljenika ...itd.

Isto se odnosi na Socijaldemokratsku stranku (SDS) Borisa Tadić za čije vreme dok je bio predsednik DS-a i predsednik Srbije su se dešavale gore navedene tekovine Demokratske stranke. Iz istog političkog šinjela je izašla takozvana Stranka slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa koji je među Beograđanima ostao upamćen kao relativno uspešan gradonačelnik ali i kao onaj za koga se vezuju mnoge afere i korupcija iz tog doba.

Socijaldemokratska partija Srbije (SDPS) je politička stranka koja služi njenom predsedniku Rasimu Ljajiću kao paravan za aktivno učestvovanje u republičkoj vlasti dok sve vreme zastupa interese svojih saradnika iz Sandžaka ili Raške oblasti (kako je kome drago). Načelno ta stranka se u svom programu zalaže za socijalnu pravdu i zaštitu obespravljenih socijalnih slojeva, za državu blagostanja i socijalnu zaštitu po nemačkom modelu ali, realnost je drugačija. SDPS je potpala pod uticaj LGBT lobija kao i mnogih udruženja nacionalnih manjina čijim interesima Ljajićev SDPS daje prednost u odnosu na ostale ugrožene slojeve društva kao što su porodice kojima izvršitelji otimaju imovinu, potom poniženi radnici (npr. radnici iz koreanske kompanije Jura koje niko nije uzeo u zaštitu kada su ih terali da nose pelene) i mnogi drugi koji očigledno ne mogu da računaju na podršku ove nazovi levičarske stranke. Poznati su i po tome da im u programu piše zabrana GMO hrane a u Ministarstvu trgovine rade na legalizaciji prometa GMO hrane u Srbiji radi članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. 

Što se tiče Socijalističke partije Srbije (SPS) ona je posle smrti Slobodana Miloševića 2006. i dolaskom na čelo Ivice Dačića krenula putem socijalnog liberalizma tj. skrenula na desnu stranu političkog spektra. Posle čega su sklopili koaliciju sa Demokratskom strankom 2008. godine. Na godišnjoj skupštini SPS održanoj 17. jula 2009. godine, doneta je odluka o reformi partije. SPS je najavila novi početak, kao partija "moderne levice" i "socijaldemokratske orijentacije". Socijalističkoj partiji Srbije je potvrđena kandidatura za članstvo u Socijalističkoj internacionali. Partija je u potpunosti odustala od svoje levičarske političke pozicije što se vidi po njihovom neprotivljenju po pitanju privatizacije državne i društvene imovine, slabljenu zdravstva, obrazovanja, povećanju nezaposlenosti, uništenje vojnog naoružanja, slabljenje radničkih sindikata, izručenju srpskih ratnih oficira Haškom tribunalu i ostalih mera preduzetih u vreme DOS-ovog režima (2000-2012). Danas u njenom rukovodstvu sede kapitalisti umesto socijalista a nađe se i po neki predstavnik LGBT zajednice kao i direktori čija javna preduzeća grcaju u dugovima dok oni zarađuju plate od preko deset hiljada evra mesečno.

Pokret socijalista (PS) pod vođstvom Aleksandra Vulina je sam sebe proglasio partijom borbene levice. Koliko su borbeni videli smo kada su po dolasku na vlast u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom (SNS) radili na promeni zakona o radu. Godine 2014. su usvojene izmene i dopune koje su naišle na nezadovoljstvo radnika zbog smanjenog stepena zaštite od zloupotreba poslodavaca i mnogo čega drugog. U vreme kada je usvojen taj zakon "borbeni levičar" Vulin je bio ministar rada i socijalne zaštite.

Zaključak je sledeći: ako levica misli da opstane i ostane ozbiljna na političkoj sceni Srbije moraće da otvori vrata levici koja će biti radikalnija levica u odnosu na ovu lažnu levicu ali i dosledna ideji narodnog socijalizma prilagođena potrebama današnjeg srpskog društva. 

Socijaldemokratija je istrošena i propala ideologija, nažalost, i sa njom se ne može više ništa uraditi. Radnička klasa nije zainteresovana. Pre bi glasali za desničare i populiste. Sve u svemu, treba poštovati njenu istoriju, svrhu, kao i njene čuvene ideologe i državnike kao što su Fridrih Ebert, Vili Brant, Nelson Mendela, Frenklin Ruzvelt, Fransoa Miteran, Harold Vilson, Džeremi Korbin, Berni Sanders, Hoze Muhika  i mnogi drugi.

Kada govorimo o globalnom planu, prema kome je na snazi ovakav proces opadanja socijaldemokratije i države blagostanja, razlog treba tražiti u energetici. Država blagostanja košta novca i energenata kao što su nafta, ugalj, gas itd. Socijaldemokratija stvara hiper-potrošačko društvo u čijoj finalnoj fazi se javlja proces štednje i "povećane efikasnosti tržišta" čemu danas svedočimo kod nas i u svetu. Zbog toga se događa uspon "50 nijansi desnice" koja će gledati da polako ali sigurno smanjuje socijalna davanja što će ponovo izazvati reakciju (ili akciju) širokih narodnih masa gde na scenu ponovo dolazi socijalistička tradicionalna levica.