Žrtve petooktobarske tranzicije

Tekst koji upravo čitate posvećujemo svim socijalno-ekonomskim i ljudskim žrtvama post-petooktobarske društveno-ekonomske tranzicije u Srbiji u znak solidarnosti zbog svih nepravdi koje su ovi ljudi, naši sugrađani i sunarodnici, kao posledicu pomenute tranzicije, pretrpeli u prethodne 23 godine.

Godine 2000. vlast Slobodana Miloševića radila je na obnovi zemlje nakon razornog bombardovanja NATO pakta 1999. godine.  Srbija (i Crna Gora sa kojom je činila zajedničku federaciju - Saveznu Republiku Jugoslaviju)  se obnavljala od ratnih razaranja privrede, vojnih kapaciteta i ljudskih života. Tog leta 2000. godine predsednik SRJ Slobodan Milošević odobrio je raspisivanje vanrednih izbora za predsednika Savezne Republike i lokalne izbore za 24. septembar 2000.

Prema preliminarnim rezultatima u prvom krugu izbora predsednički kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica osvojio je oko 48% glasova, kandidat vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodan Milošević osvojio je oko 40% glasova. Zbog izbornog zakona koji je predviđao da pobednik predsedničkih izbora mora osvojiti najmanje 50% plus 1 glas, morao se održati drugi krug predsedničkih izbora u kojem bi se suočili Koštunica i Milošević. Kako je DOS optužio vlast da je "pokrala izbore" i kako bi isforsirao na brzinu Koštuničinu pobedu (pa makar prekršili zakon) zakazali su veliki protestni skup ispred Savezne skupštine u Beogradu za 5. oktobar. 

Toga dana, u Beograd su došli ljudi iz cele Srbije, demonstranti su upali u Skupštinu, zapalili je a bilo je i slučajeva krađe fotelja, slika i sitnih skupocenih predmeta. Sa Skupštinom, izgoreo je i materijal sa biračkih mesta - zapisnici kao jedini dokaz izbornih rezultata. Privatne oružane bande koje su podržale DOS zauzele su policijsku stanicu u ulici Majke Jevrosime na Starom gradu, Mlađan Dinkić (G-17 plus) je sa puškom upao u Narodnu banku Jugoslavije tražeći da mu otvore trezor a Kapetan Dragan (Dragan Vasiljković - osnivač specijalne oružane jedinice Knindže iz ratova 1990-tih) je sa svojim ljudima zauzeo prvo televiziju Studio B pa potom Direkciju carine. Bilo je pritisaka na Savezni Ustavni sud da reši ustavnu krizu tako da se Koštunici prizna pobeda iako je osvojio manje od 50% glasova (Savezni ustavni sud je doneo odluku da se izbori ponište). Vojska i policija nisu reagovali onako kako inače reaguju kada se demonstracije "otmu kontroli", demonstranti su pušteni u Skupštinu, Televiziju Beograd (današnja RTS) i ostale gore pomenute državne institucije od javnog značaja. Sledećeg dana, Slobodan Milošević je priznao pobedu Vojislavu Koštunici. Šta se kasnije dogodilo sa svim važnim akterima petooktobarskih promena je istorija.

Ubrzo su raspisani i vanredni parlamentarni izbori u Srbiji za 23. decembar 2000. godine na kojima je, u stanju revolucionarne represije DOS-ovaca, izborna lista DOS-a osvojila 64% glasova. Zoran Đinđić je januara 2001. izabran za novog predsednika Vlade Srbije i okupio oko sebe neo-liberalne ekonomske reformatore. Srbija je krenula put tranzicije u kapitalizam i putem Evropske unije čime je vladavina radničke klase okončana (što je ironično svojevrsni paradoks jer dobar deo zasluga za uspeh Petooktobarskog prevrata pripada radnicima rudarima Kolubare koji su danima držali rudarski basen pod blokadom, talas neposlušnosti među radnicima se širio i u drugim društvenim i državnim preduzećima kada su ilegalni krizni štabovi radnika smenjivali legalno izabrane direktore).

DOS su činile sledeće političke stranke:

- Demokratska stranka (DS),

- Demokratska stranka Srbije (DSS),

- Grupa 17+,

- "OTPOR",

- Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS),

- Socijaldemokratska unija (SDU),

- Sandžačka demokratska partija,

- Demokratski centar,

- Reformisti Vojvodine,

- Liga socijaldemokrata Vojvodine,

- Građanski savez Srbije,

- Socijaldemokratija,

- Nova demokratija,

- Nova Srbija,

- Savez vojvođanskih Mađara,

- Demokratska alternativa,

- Pokret za demokratsku Srbiju,

- Koalicija Vojvodina,

- Liga za Šumadiju,

- Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.

Političke tekovine DOS-a su sledeće:

- masovne privatizacije i otpuštanja, 

- bezakonje (npr. slučaj kada su pojedini narodni poslanici DOS-a u Skupštini glasali iz inostranstva, oduzimanje 45 poslaničkih mandata DSS-u, slučajevi kada je parlament od 250 poslanika imao preko 250 glasova...itd.), 

- korupcija, 

- protivustavno ukidanje društvene svojine i otimanje fabrika od radnika, 

- put u Evropsku uniju po svaku cenu, 

- nacionalna poniženja (saradnja sa Hagom zbog koje je uhapšeno i izručeno Hagu mnogo srpskih oficira i državljana, ispiranje mozga naciji sa preuveličavanjem priča o ratnim zločinima, protivustavno izručenje Hagu bivšeg predsednika Miloševića na srpski nacionalni praznik Vidovdan 28. juna 2001. godine i mnogih drugih naših državljana ovom međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju), 

- slabljenje sistema socijalne zaštite i zdravstva,

- od radnika su učinili da postanu jevtina radna snaga u fabrikama stranih investitora, 

- podrivanje vojske i borbenih kapaciteta (tzv. reforma vojske), 

- raspad zajednice Srbije i Crne Gore, 

- jednostrano proglašenje nezavisnosti "Kosova" bez adekvatne reakcije vlade Republike Srbije i izmeštanje pregovora o statusu Kosmeta iz UN-a u Brisel, 

- medijska hajka protiv neistomišljenika ...itd.

Prvo šta je uništeno to je bankarski sistem državne privrede koji je već bio načet u vreme rata sa NATO paktom 1999. godine. 

Do 2004. ukupno 42 banke su bile u stečaju. Novi režim je likvidirao četiri najveće banke Beobanka, Investbanka, Jugobanka i Beograska banka. Stradale su i druge banke koje su kreditirale privredni sistem Jugoslavije. Zaposleni su ostali na ulici i naredne godine su proveli po birou rada i raznim sudnicama boreći se za svoja radna i socijalna prava (zaostale plate, neisplaćene doprinose za socijalno osiguranje, naknade zarade, dividende itd.).

Tadašnja "finansijska vlast", tačnije, Mlađan Dinkić, Božidar Đelić i Radovan Jelašić bili su tek puki izvršioci tuđih naloga. Prema navodima lista Tabloid iz 2016. godine, to se jasno vidi iz depeše koju je 12. decembra 2001. godine, Džordž Mulineks (iz američke vlade) poslao Vesni Džinić, tadašnjoj direktorki Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, kojom izdaje precizna uputstva za sprovođenje, kako navodi "akcije bankrotstva pet banaka".  Jedan od primera je odluka predsednika Upravnog odbora Agencije, Miroljuba Labusa, koji je istovremeno bio i potpredsednik savezne vlade, koji je 15 minuta po isteku radnog vremena u Trgovinskom sudu u Beogradu, dao saglasnost da se za 22,5 miliona dolara proda u direktnoj pogodbi Železara Smederevo, iako je odluka Upravnog odbora doneta tog dana, tek u 21 čas uveče. Tako je Investbanka izgubila potraživanje više od pola milijarde dolara!

Do kraja 2016. godine u stečaju i likvidaciji bila je 51 banka, od kojih je u 24 banke zaključen stečaj odnosno likvidacija, tako da je na kraju decembra 2016. godine ostalo u tom postupku 28 banaka, od čega su APR-u (Agenciji za privredne registre) dostavile godišnje obračune njih 25, dok tri banke nisu dostavile bilanse.

Početkom 2003. godine u stečaj je istog dana ć ušlo poznatih pet banaka, i to: Beobanka, Investbanka, Beogradska banka, Jugobanka i Borska banka. U period od 2012. godine u stečaj je ušlo još pet poznatih banaka, i to: Agrobanka, Nova Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka i Univerzal banka.

Pored tih deset banaka u stečaj su otišle i banke koje su opsluživale pojedine regione i to: Šabačka, Valjevska, Loznička, Pribojska i Požarevačka banka, kao i Privredna banka Novi Sad, JIK banka Beograd, Slavija, Resavska banka.

Na drugoj strani u stečaju su i banke koje su bile specijalizovane za pojedine velike sisteme ili delatnosti i to: PKB banka, Trgovačka, Medifarm, Stankom, AIK banka Senta, Sirmijum S. Mitrovica, Dijamant, Agros Subotica, Kombanka (građevinarstvo), DIS banka (drvna industrija), First Textil bank (četiri tekstilna preduzeća). U stečaj su otišle brojne privatne banke i to: Dafiment (piramidalna banka), Astra banka, Raj banka, Union banka, Ekspres banka (osnivača sedam članova porodice Ristivojević i tri preduzeća), Gold International bank (Dušana Trivunovića i deset preduzeća), BC Bank Credit (osnivača Branka Crnogorca i nekoliko preduzeća). Veći broj preduzeća osnovao je banke koje otišle u stečaj: Srpska komercijalna banka Niš, MB banka Niš, Yuekibanka,International Investment banka, Montex banka (sa značajnim brojem osnivača iz Crne Gore), General Office banka, Kreditno exportna banka.

Od 2000. godine, po dolasku novih vlasti i promenom socijalno-ekonomskog sistema, nova vlast je počela sa sprovođenjem neo-liberalne politike u kojoj je privatizovan dobar deo nekadašnje socijalističke privrede u korist novih lokalnih oligarha i stranih vlasnika  međunarodnog privatnog kapitala. Treba da napomenemo da je sa pravne tačke gledišta tadašnja privatizacija koja se odigravala u periodu do 2006. godine bila protivustavna jer je po tadašnjem ustavu iz 1990. godine (koji je važio do 2006. kada je donet novi ustav) društvena, državna i privatna svojina su bile ravnopravne tako da nikako nije mogla biti ukinuta društvena svojina Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine jer je taj zakon bio protivustavan. Samim tim su i tadašnje privatizacije društvenih preduzeća bile protivustavne (1182 društvenih preduzeća su otišla u stečaj). Privatizacija je tekla na taj način što su društvena preduzeća u procesu restruktuiranja bila podržavljena (prešla su u državnu svojinu Republike Srbije) a potom su kao državna preduzeća privatizovana. Za protivustavne privatizacije do dana današnjeg nije niko odgovarao pred pravosudnim organima Republike Srbije kao ni za razna druga krivična dela protiv bezbednosti države i privrede.

Zaključak: preko 500.000 otpuštenih radnika i njihove porodice (po 4 člana domaćinstva u proseku tada, tranzicija je ostavila negativan efekat na preko 2.000.000 ljudi u Srbiji) su postali socijalno najugroženiji sloj ljudi u Srbiji. Pobednici tranzicije su strane kompanije, strane banke, domaći tajkuni (domaći krupni privatni kapital), političari, ne-vladine organizacije i Srpska pravoslavna crkva. Neki će Peti oktobar pamtiti kao dan kada je demokratija pobedila, kada je "Beograd bio svet" a neki će ga pamtiti kao dan okupacije Srbije, kada se jedna država odrekla svoje nezavisnosti a radnička klasa svoje moći i svojine nad sredstvima proizvodnje.

DOS-ov režim je pao sa vlasti na izborima u maju 2012. pobedom Srpske napredne stranke (SNS)  odnosno pobedom Tomislava Nikolića (SNS) nad Borisom Tadićem (DS) u drugom krugu predsedničkih izbora 20. maja 2012. SNS je formirala novu vladajuću koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), Socijaldemokratskom partijom Srbije (SDPS) i Ujedinjenim regionima Srbije (URS). Ivica Dačić (SPS) je izabran za predsednika Vlade, Aleksandar Vučić (SNS) je postao prvi potpredsednik Vlade.

Jedna drugosrbijanka, pripadnica buržoazije i pristalica pro-zapadnih delova opozicije, je nedavno, povodom pitanja promene vlasti na izborima i straha građana od novih krađa neke nove vlasti, rekla: "Nije važno da li će biti nove krađe nad narodom kada se vlast promeni, jer će krađe svakako biti. Bitno je samo da li će na vlasti biti "krezuba Srbija" ili oni u lepim odelima".  Kakav je ovo misaoni sklop "demokratskih oslobodilaca"?! Ko je ovde takozvana "krezuba Srbija" a ko se šetka u "lepim odelima" je posebna priča. Toliko o promenama, dobrobiti građana, javnom dobru i smislu bavljenja politikom "žute" buržoazije. Posle se ljudi pitaju zbog čega današnja opozicija (većim delom bivša DOS-ova vlast) ne može da pobedi SNS na izborima. Zbog toga što ne mogu da se oslobode balasta prošlosti. Bez pokajanja nema ni narodnoga oprosta. A ruku na srce, puno toga duguju narodu, puno uništenih godina i godina...

Dragi čitaoci, bez obzira što je prošlo mnogo godina od kada smo uplovili u kapitalizam i svetsko tržište, postali stanovnici tzv. globalnog sela, ostalo je mnogo gorčine u narodu i nerazjašnjenih pitanja u vezi tranzicije na koje će buduće generacije političara morati da narodu daju odgovor. Zbog toga smo napisali ovaj tekst, u znak solidarnosti sa žrtvama surove tranzicije i u znak podrške ljudima koji se i dan danas bore za najosnovnija radna i socijalna prava, zbog onih koji posledice tranzicije i raspada socijalističkog sistema žive i danas. U celoj Evropi trenutno vlada kapitalizam (u raznim oblicima i modalitetima), u kojoj postoje razvijeni mehanizmi socijalne brige o građanima, samo što je nečijom odlukom nama u Srbiji i prostoru bivše Jugoslavije "zapao" najgori oblik kapitalizma. To mora da se PROMENI!

Srbija zaslužuje da bude država blagostanja koja će voditi računa o dobrobiti svojih građana i koja će ispuniti onu glavnu funkciju koju jedna država treba da ispuni - to je SOCIJALNA funkcija. Da bude država kišobran svome narodu, a ne da bude država noćni čuvar (uspavani čuvar) koji će puštati lopove i razbojnike da preko noći iznose iz ove zemlje kome šta pada na pamet i da zatvara oči pred ponižavanjem radnika, građana, čitavog društva.

Mi, članovi redakcije sajta Istina oslobađa, pored svega navedenog, predlažemo da se jednom od najvećih bulevara u Beogradu promeni i dodeli naziv: Bulevar petooktobarskih žrtava.

Hvala na pažnji.

U nastavku su korisni linkovi sa tekstovima na ovom sajtu čiji je predmet pisanja u vezi sa petooktobarskom tranzicijom i njenim tekovinama.

Društvena preduzeća: 

https://istinasloboda.blogspot.com/2020/11/drustvena-preduzeca-u-danasnjoj-srbiji.html

Druga Srbija: https://istinasloboda.blogspot.com/2020/10/druga-srbija.html

Estradni patriotizam: https://istinasloboda.blogspot.com/2020/11/estradni-patriotizam.html

Neo-liberalni kapitalizam: 

https://istinasloboda.blogspot.com/2019/12/neoliberalni-kapitalizam.html

Populizam: https://istinasloboda.blogspot.com/2019/12/populizam.html

Lažna levica: https://istinasloboda.blogspot.com/2020/12/moderna-levica-lazna-levica.html

Fabrika IMT: https://istinasloboda.blogspot.com/2021/06/industrija-motora-i-traktora-imt.html